Шта не би требало да говоримо детету

 
Сви се трудимо да се на најбољи могући начин опходимо према свом детету, да не изговарамо ружне речи пред њима, наглашавамо фразе као што су – изволите, хвала, добар дан, довиђења – кад смо у њиховом присуству. Али постоје ситуације кад једноставно нисмо у могућности да се исконтролишемо и изговоримо реченице због којих касније зажалимо.
 
Шта не би требало да говорите детету:
 
„Смири се!“ или „Остави ме на миру…“
Бити мајка је захтеван посао – без паузе. Некад, док радимо више ствари одједном, наша деца једноставно траже пажњу за себе. Док спремамо ручак и покушавамо да пошаљемо важан маил у другој просторији, наш малишан нас непрекидно прекида са различитим захтевима… Додај ми сок, зашто веверица живи на дрвету, шта меде воле да једу, како се црта ауто.. У оваквим ситуацијама већина мајки одреагује инстиктивно… Колико пута сте се продрали – Остави ме на миру..?
 
Родитељ који понекад не жуди за паузом, не постоји. Проблем настаје кад почнете детету да говорите –
досађујеш ми, сад сам заузет, радим… Деца тада прихватају ове поруке и почињу да склапају слику да нема сврхе разговарати са вама, јер их ви увек искључујете. Ако успоставите такав шаблон понашања док су деца мала, вероватно је да ће се он понављати и кад деца порасту. Постојаће мање шансе да вам се дете повери кад почне да има озбиљније проблеме.
 
Од раног детињства деца би требало да осете да им родитељи посвећују пажњу. За ситуације у којима сте презаузети припремите реченице у напред -  Мама не може сад да дође мора да заврши ово.. Чим завршим придружићу вам се..
 
И будите реални, мало дете не може да забави само себе пуних сат времена.
 
Не етикетирајте своју децу
Етикете шаљу погрешне поруке деци, чак и кад тога нисте свесни. „Зашто си тако зао према њој?“ или „Како можеш бити тако груб?“ Понекад вас деца могу чути и кад причате са другим родитељима – „Он је немиран…“ или „Она је стидљива…“ Чињеница је да деца верују у оно што чују и не сумњају у изговорено, поготову ако то изговарају њихови родитељи, тако да негативне етикете могу постати самоиспуњавајуће пророчанство. Чак и ознаке које делују бенигно или позитивно, као што су стидљив и паметан, могу код деце изазвати потребу да задовоље нереална очекивања.
 
Неке етикете оштећују децу озбиљно. Многа деца се дуги низ година сећају реченица својих родитеља, да су безнадежни, глупи или лењи.
 
Много бољи приступ је да нагласите одређено понашање и изоставите коментаре на рачун дететовог карактера и личности, на пример: „Кад си јој рекао да нећеш да се играш са њом, била је тужна, како можемо да је орасположимо?“
 
„Не плачи“ или „Не буди тужан“, „Не буди беба“ или „Нема разлога да се плашиш“..
Деца се лако узнемире довољно да би заплакала, поготову најмлађа, која не могу увек да изразе своја осећања речима. Морате прихватити да се они некад плаше и растуже. Природно је да родитељи желе да заштите децу од оваквих осећања, али деца добијају погрешну поруку да њихова осећања нису исправна и да није у реду бити тужан или уплашен.
 
Уместо да негирате осећања вашег детета, пробајте да их нагласите и дефинишете. Временом, Ваше дете ће све мање плакати, а све више именовати осећања. На овај начин му помажете да се изрази и показујете емпатију на личном примеру. На пример: „Сигурно те је растужило кад није хтео да ти да играчку…“ или – „Вода је хладна, сигурно се плашиш да уђеш…“
 
„Зашто не можеш као твоја сестра/брат ?“
Можда Вам се чини згодно да имате пример доброг детета, али компарација скоро увек изазива супротан ефекат. Нормално је да родитељи упоређују своју децу, али деца не би требало да их чују да то раде. Деца се развијају као засебне особе и имају свој темперамент и своју нарав. Упоређујући своје дете са неким другим, показујете да нисте задовољни, а сама компарација неће променити понашање детета. Притискати дете да уради нешто на шта није спремно, може бити збуњујуће и може да подрије њихово самопоуздање. Могуће да ћете код детета изазвати презир и инат. Уместо тога охрабрите дететова досадашња достигнућа.
 
„Паметнији си од тога“
Као и упоређивање, овакве опаске боле децу више него што можете и замислити. Можда дете стварно није знало боље. Учење је процес покушаја и грешака. Можда ваше дете стварно није знало да је вода врела, или да је куца опасна…
 
Иако је можда направио исту грешку јуче, ваш коментар није ни продуктиван, ни постицајан. Дајте детету могућност да размисли: „Више бих волела да си овако поступио…“
У ово спадају опаске као што су: „Не могу да верујем да си то урадио…“ или „Крајње је време“.
Можда Вам не делују увредљиво, али не желите да их стално понављате, јер скривена порука коју деца чују је  – ти си давеж који никад не уради ствари како треба.
 
Не претите деци – „Ако не престанеш нећеш ићи да се играш“
Претње су обично резултат родитељских фрустрација и ретко су ефективне. Претње и ћушке, обично воде до батина, за које је доказано да су неефективне у васпитавању деце.
 
Што је дете млађе, више му времена треба да научи лекцију. Истраживања су доказала да су шансе да двогодишњаци понове грешку истог дана 80% без обзира коју дисциплинску методу користите.
Чак и кад су старија деца у питању, ни једна дисциплинска метода не даје резултате одмах. Ефектније је развити читав нит конструктивних тактика као што су преусмеравање, склањање детета из дате ситуације или паузирање, него прибегавати оним са доказаним негативним ефектима као што су вербалне претње или батине.
 
Претње као што су – „Сачекај док ти отац дође кући!“
Овакве реченице не само да су претње, већ оне и ослабљују ваш ауторитет. Да би били ефективни, морате одмах да решите ситуацију, сами. Одложене дисциплинске мере не повезују последице са дететовим делом. До момента кад други родитељ дође кући, постоји могућност да је дете већ заборавило због чега сте се љутили. Са друге стране, исчекивање саме казне, може бити горе по дете него што сам дело то заслужује.
 
Такође, пребацивање одговорности на неког другог умањује ваш ауторитет. Зашто би вас дете послушало, кад и онако нећете ништа предузети. Поступајући на овај начин стављате партнера у улогу лошег полицајца.
 
 „Пожури!“
Ко на овом свету, у ком је време најважнији ресурс није макар једном изговорио ову реченицу? Ако већ не постоји могућност да не прибегавате овој реченици, обратите пажњу на тон којим је изговарате и колико често то чините. Ако често пожурујете вашу децу постоји могућност да ће се осећати кривим, али то их неће натерати да се убрзају.
 
„Тако треба!“, „Браво!“ или „То је моје дете!“…
Шта овде није у реду? Позитивно усмеравање, је поврх свега, најефективнији алат родитеља. Проблем настаје кад је похвала нејасна и превише честа. Узвикнути сваки пут ову врсту похвале кад ваше дете попије чашу млека или кад заврши цртеж је ризично, јер тада овакве похвале губе на значају. Деца могу такође направити разлику између награда које нису заслужили својим трудом и оних за које су се помучили. Ево неколико савета како да избегнете претеране похвале:
 
- Наградите само она достигнућа која захтевају одређени труд. Испијање чаше млека не спада у ту категорију, као ни завршавање цртежа, ако ваше дете црта више њих током дана.
 
- Будите јасни. Уместо да узвикнете одушевљено добро урађено, нагласите да вам се на цртежу допадају боје или кућа.
 
- Наградите понашање, а не дете.
 
Сви ми понекад планемо и изговоримо ствари које не би требало, важно је да се константно трудимо и будемо свесни последица које непромишљено понашање може имати на нашу децу.